KAD BI JASTUCI PROGOVORILI

Kad bi jastuci progovorili
o tome sta neko sanja i krije,
kada bi zaista progovorili
o tome sta neko radi kradom,
o devojcici,
na primer,
sto imitira starije
i nesto spletkari... spletkari,
sva izbrljana pomadom,
ili o decaku
sto se tupim ziletom brije
- kao: kuburi covek s bradom,
i sve ostalo kad bi progovorili
o tebi
i o meni,
bilo bi da se place i smeje
i da se pocrveni.


Srecom: jastuci nista ne govore.
Cuvaju milion tajni u mekoj belini perja.
Oni su kao ladje,
velike bele ladje,
sto plove u nemoguce,
u snove,
u bezmerja.
Uvece te odvedu.
U zoru te dovedu,
I zna se: sve je uredu...

Kroj

Ukrašcu tvoju senku, obuci je na sebe i pokazivati svima. Bices moj
nacin odevanja svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad dotraješ, iskrzanu,
izbledelu, necu te sa sebe skidati. Na meni ceš se raspasti. Jer ti si
jedini nacin da pokrijem golotinju ove detinje duše. I da se više ne
stidim pred biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno cemo plakati.
Zašivacu te vetrom. Posle cu, znam, pobrkati moju kožu sa tvojom. Ne
znam da li me shvataš: to nije prožimanje. To je umivanje tobom.
Ljubav je ciscenje nekim. Ljubav je neciji miris, sav izatkan po nama. Tetoviranje maštom.
Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji. Ti si moj nacin toplog.
Obuci cu te na sebe da se, ovako pokipeo, ne prehladim od studeni svog
straha i samoce.

Ponekad tako sebe damo,
za oči jedva upoznate
i na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da se vrate.

Živimo posle u tom drugom,
sve dok mu oči svetom plamte,
i ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.